"Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš"
Nepuna dva meseca, Samanta* je obavljala kućne poslove u domaćinstvu jedne imućne porodice u Beogradu. Ubrzo nakon što je počela da radi, shvatila je da su uslovi drugačiji u odnosu na one koji su joj prvobitno predočeni. Nadležne institucije su nepoštovanjem procedura dovele u pitanje njen legalan status u Srbiji.
„Radila sam za mnogo ljudi, mnogo nacionalnosti. Ali ova porodica je skroz drugačija“, rekla je Samanta, državljanka Filipina čiji je pravi identitet poznat redakciji VOICE-a.
Poreklom iz te ostrvske zemlje u Tihom okeanu, ona je od svojih sestara saznala za advokatsku kancelariju koja bi posredovala u njenom zapošljavanju u Srbiji.
Stupila je u kontakt sa pravnicom Manuelom Armić, rukovoditeljkom odeljenja za korporativno pravo za posao sa inostranstvom pri advokatskoj kancelariji Jeličić.
„Čule smo se preko mesindžera i mejla. Rekla mi je da postoji porodica iz Srbije koja bi htela da me zaposli. Imala sam intervju sa njima. Nisu mi rekli koliko je velika kuća, već samo da imaju četvoro dece i dadilju, i da će im trebati pomoć sa njima. Ništa detaljnije. Ali sam ipak prihvatila, jer sam već imala iskustva rada sa decom“, objašnjava državljanka Filipina.
Samanti je u maju 2021. godine izdata viza za dolazak u Srbiju u ambasadi u Džakarti, prestonici Indonezije.
Predstavništvo Srbije u gradu na ostrvu Java ovlašćeno je za odobravanje viza za stanovnike još nekolicine država iz jugoistočne Azije, poput Filipina, Malezije i Vijetnama.
U periodu od 2016. do novembra 2022. godine, ova ambasada je izdala ukupno 717 viza državljanima Filipina. To je čak jedina petina od svih viza koje je odobrila u čitavom tom periodu, a više je izdato jedino državljanima Vijetnama i Tajlanda.
Radnici iz Vijetnama, koji su bili angažovani na izgradnji fabrike guma Shandong Linglong u Zrenjaninu, pa se ispostavilo da su živeli i radili u nehumanim uslovima i da su praktično bili žrtve trgovine ljudima radi radne eksploatacije, što je postala globalno poznata afera, takođe su preko ambasade u Džakarti dobili dozvolu za dolazak u zemlju.
Kako bi i Samanti bio omogućen ulazak u državu, morala je da ima dokaz o angažovanju kod poslodavca u Srbiji. Ona je potpisala ugovor sa konsultantskom agencijom Digital 4 Global iz Beograda. Prema tom dokumentu, ona je trebalo da bude zaposlena na poziciji marketinške koordinatorke, uz mesečnu platu od 800 evra.
Međutim, ugovor je bio fiktivan.
Kada je sredinom oktobra 2021. godine stigla u Srbiju, državljanka Filipina je brinula o deci i obavljala sve kućne poslove u domu imućne beogradske porodice.
Ugovor je ovde samo papir
Na pitanje novinara VOICE-a zbog čega Samanta nije radila u agenciji Digital 4 Global po dolasku u Srbiju, advokatica Manuela Armić je rekla da bi taj ugovor bio primenjiv tek po pribavljanju svih neophodnih dozvola.
„Što praktično znači da ugovor o radu može da se primenjuje, odnosno da zaposleni stupa na rad po tom ugovoru tek kada se stranom licu odobri privremeni boravak i radna dozvola po osnovu tog ugovora o radu. Procedura za odobrenje privremenog boravka može da traje maksimalno do mesec dana, dok procedura za odobrenje radne dozvole može da traje najviše do 15 dana“, objašnjava ona.
Bez obzira na to, Samanta je nepuna dva meseca vodila računa o domaćinstvu u Beogradu.
„Obaveze su mi oduzimale između 14 i 16 sati dnevno“, kaže ona.
„Sa radom bih počinjala u 6 ujutru, a završila bih oko 8 uveče. Nakon toga, zahtevali bi od mene masažu, pa bih radila i do 11 uveče. Tražili su i da idem do suprugove sestre da radim masažu“, opisuje državljanka Filipina svoj radni dan.
„Jednom sam ih pitala – mogu li da učim, da uradim nešto za sebe posle posla? Oni su mi na to odgovorili da nisam došla ovde da se sunčam, nego da radim“, rekla je Samanta.
Pored toga, državljanka Filipina je bila pod stalnom prismotrom, a kretanje van kuće je bilo strogo kontrolisano.
„Kad god bih želela da izađem, sa mnom bi uvek išao njihov vozač. Ako želim da odem kod sestre (koja takođe radi po domaćinstvima u Srbiji), on bi me odvezao, sačekao sat vremena ili koliko u parku, i onda bi me dovezao do kuće“, objašnjava ona.
Ophođenju poslodavca prema Samanti svedočio je i vozač koji je u to vreme takođe bio angažovan u domaćinstvu. Njegov identitet je poznat redakciji VOICE-a.
„Mi je odvedemo, i onda nam oni kažu ispratite je da negde ne odu, i imali smo instrukcije. Samanta je imala instrukcije da mora da sedi u parku na klupi sa sestrom. Ne može da ide u kafić, ne može da ide u tržni centar, ne može nigde“, rekao je on.
Ni pasošem nije mogla slobodno da raspolaže, već joj je bilo rečeno da će ga čuvati poslodavac dok ne dobije boravišnu dozvolu.
„Nije mi bilo jasno zbog čega su odlučili da ga zadrže. Često sam putovala i pre, a pasoš bi uvek bio uz mene, ništa mi se ne bi desilo. Oni bi mi onda rekli da ću se izgubiti, ili da mi ne treba pasoš, jer svakako nemam boravišnu dozvolu, pa će oni biti odgovorni za sve što mi se desi“, kaže Samanta.
„Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš“
U pratnji advokatice Manuele Armić, Samanta je podnela dokumenta za odobravanje privremenog boravka u Upravi za strance pri Policijskoj upravi (PU) za grad Beograd. Ipak, rešenjem Policijske uprave je utvrđeno da je zahtev nepotpun, i da je potrebno doneti dokumenta koja nedostaju ili će se on odbaciti.
Samanta je i drugi put, ponovo u pratnji pravnice, otišla u Policijsku upravu kako bi regulisala svoj boravak.
Međutim, advokatica Manuela Armić tvrdi da je Samanta, tokom trajanja procedure za pribavljanje dozvole za privremeni boravak, dogovorno raskinula ugovor o radu koji je sklopila sa poslodavcem.
„Kako sam već navela, ugovor je bio zaključen sa odložnim uslovom sve do pribavljanja svih potrebnih papira u skladu sa zapošljavanjem stranaca u Srbiji. S tim u vezi, poslodavac je bio dužan da obavesti Upravu za strance o novonastupelim okolnostima kako bi se obustavio postupak za odobrenje privremenog boravka“, rekla je ona.
Samanti do danas nije urućeno rešenje o odobravanju ili odbijanju zahteva od Policijske uprave za grad Beograd.
Ona takođe tvrdi da nije raskinula ugovor sa agencijom Digital 4 Global.
Redakcija VOICE-a je uputila Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja PU za grad Beograd u vezi sa izdavanjem rešenja za privremeni boravak državljanke Filipina. U odgovoru ovog organa se navodi da je dopis potrebno urediti, jer predmet Zahteva može biti informacija u dokumentu, a ne sam dokument. Novinari VOICE-a su ponovo poslali upit, tražeći dokumente u vezi sa slučajem državljanke Filipina. Zahtev je odbijen kao neuredan.
„Problemi su počeli kada sam im tražila da mi vrate pasoš“, smatra Samanta.
Prema njenim rečima, poslodavac joj je ograničavao slobodne dane, a osujećeno je bilo i njeno putovanje u Novi Sad. Tokom dva meseca joj nije bio isplaćen prekovremeni rad, kao ni deo druge plate.
Umesto toga, rečeno joj je da ima kupljenu avionsku kartu, i da će joj taj iznos biti skinut sa plate.
„Rekli su mi da će me poslati kući jer im pravim probleme. Manuela mi je kupila avionsku kartu i rekla da će mi pasoš dati tek pred čekiranje, kada već budem stala u red“, rekla je ona.
Svoju putnu ispravu nije dobila ni kada je stigla na aerodrom „Nikola Tesla“. Uspela je da izbegne prisilan odlazak iz Srbije uz pomoć vozača, koji je nedugo pre toga napustio svoju poziciju u domaćinstvu beogradske porodice.
„Mene je pozvala, ili mi je pustila poruku, i rekla da hoće da je deportuju“, kaže on.
„Rekao sam joj da jednostavno traži svoj pasoš, a kada ga uzme, doći ću po nju i dovešću je kod nas dok se ne snađe. Na aerodromu je bilo prilično zategnuto. U jednom momentu sam video da Samanta nema dovoljno snage da se odupre. Zamolila me je da siđem dole. Pošto me advokatica poznaje, bila je iznenađena što me vidi. I mi smo tu, mislim, Samanta je uzela pasoš i mi smo otišli“, objašnjava vozač.
Nadležne institucije prekršile procedure na štetu državljanke Filipina
Iako su odmah otišli u policiju, vozaču i Samanti je tamo savetovano da sačekaju sa prijavom, jer državljanka Filipina i dalje nije imala radnu dozvolu, i da prvo odu do konzulata.
„To je bila nedelja, mi smo odmah u ponedeljak otišli u konzulat. Bilo je zaključano. Mi smo kucali i nikog nije bilo“, objašnjava vozač.
Čekali su i povremeno proveravali da li se konzulat otvorio.
„Bilo je možda 2 sata popodne, pred kraj radnog vremena, kada sam video jednog čoveka unutra. Mi smo ušli i čovek onako, zastao, izvolite, mi smo tražili pomoć, objasnili o čemu se radi. Čovek je naš, i rekao nam je da žena, koja je konzul, nije trenutno tu, da probamo da je kontaktiramo mejlom, što smo i uradili. Ona nam je odgovorila da je na putu, da ne može da nam pomogne, što je nama bilo čudno“, smatra on.
U prepisci koju je Samanta imala tokom narednih dana sa njom, konzulkinja joj je rekla da je bila obaveštena o njenom slučaju i da joj je prethodno javljeno da će oni doći.
Samantin slučaj je prijavljen Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima kako bi započela postupak formalne identifikacije i regulisanja legalnog boravka. U ovaj proces je bila uključena Danijela Nikolić, članica tima nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima ASTRA.
„Njen [Samantin] slučaj sadrži jasne pokazatelje da je u pitanju žrtva trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije. O kojim to pokazateljima govorimo? Tu imamo nevažeći ugovor o radu, predugo radno vreme koje je u suprotnosti sa domaćim zakonodavstvom, ograničeno kretanje, neisplaćivanje zarada i niz uslovljavanja od strane poslodavca“, objašnjava ona.
Ipak, čitava procedura identifikacije pri Centru praćena je gomilom nepravilnosti koje su išle na Samantinu štetu, smatraju iz NVO ASTRA.
„Prvi razgovor je obavljen u prostorijama policije a ne Centra, i njemu je prisustvovalo ukupno šest, za nju, nepoznatih osoba. To lako može da preraste u traumatično iskustvo. [Samanta] nije bila informisana o svojim pravima, a njenoj punomoćnici nije bilo dozvoljeno da prisustvuje davanju izjave na drugom razgovoru. Centar uopšte nije razmatrao pitanje smeštaja, niti je poštovan period refleksije koje potencijalna žrtva trgovine ljudima ima po osnovu Zakona o strancima“, tvrdi Danijela Nikolić.
Nekoliko dana od razgovora u Centru, nepoznati muški glas Samantu je telefonom obavestio da nije identifikovana kao žrtva trgovine ljudima. Nalaz i mišljenje, kao ni obrazloženje svoje odluke Centar nije dostavio ni njoj, ni njenoj punomoćnici.
Ovaj organ takođe nije podneo zahtev za regulisanje Samantinog privremenog boravka, zbog čega njoj preti deportacija iz zemlje.
Policijska uprava za Grad Beograd je, u saradnji sa Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima, upoznala zamenika javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu sa slučajem državljanke Filipina. Međutim, kako je odlučeno da u konkretnom predmetu ne postoje elementi trgovine ljudima, on je dalje prosleđen Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.
Kada je redakcija VOICE-a tražila dokumenta u vezi Samantinim predmetom, Prvo osnovno javno tužilaštvo nije bilo u mogućnosti da ih pruži jer ih nije posedovalo.
Samanta želi da ostane u Srbiji.
„Želim da radim i finansijski podržim moju porodicu na Filipinima. Takođe, želim da zaradim za sebe. Imala sam dobre prijatelje u Srbiji iz Beograda i Novog Sada. Imala sam loša i dobra iskustva, ali iznad svega, poenta je u životnim izazovima. Optimistična sam u vezi sa budućnošću”, zaključuje naša sagovornica.
Miloš Katić i Igor Išpanović (VOICE)
